На Наградни литерарни конкурс Савеза Срба Словеније, који је расписан у фебруару текуће године, пријављено је пет радова на тему „Писмо пријатељу из Србије“. Аутори су српска деца, узраста од 8 до 13 година, која живе у Словенији.

Сектор зa образовањe Савеза Срба Словеније одлучио је да свих пет учесница награди путовањем на трећи „Свесрпски дечји сабор“ у Београд, а они су:

  • МИЛА ТИЦА
  • АНЂЕЛА ДОШЕН
  • СТАША ГОЦИЋ
  • ВЕСНА НИКИЋ и
  • АНДРЕА БЕТИ

„Свесрпски дечји сабор“ ће бити одржан од 22. до 27. маја 2020. године са циљем да најмлађи упознају земљу свог порекла, знаменитости Р. Србије, културне и историјске тековине, као и да унапреде знање српског језика. Након успешне реализације прошлог „Свесрпског дечјег сабора“, 70 деце из једанаест земаља, укључујући и Комонвелт Аустралију и САД, учествовала су у манифестацији.  Деца учесници манифестације у 2020. години попут ранијих година, биће смештена у породицама својих вршњака из београдских основних школа (по једно дете у једној породици). Током боравка у Србији деца ће свечаном приредбом у ДКЦБ обележити Дан Ћирила и Методија (24. маја), а кроз програм „Београд кроз векове“ упознаће Калемегдан. Предвиђен је обилазак знаменитости и музеја главног града и једнодневни излет на одабраној локацији (Винча, Виминацијум или Голубачка тврђава).

Све трошкове обезбеђује организатор манифестације, Дечји културни центар Београд и МСП УСДСР, под покровитељством ПР РС А. Вучића, а прву награду, уз дипломе и захвалнице свим учесницима, обезбеђује Савез Срба Словеније.

Једногласном одлуком Сектора за образовање Савеза Срба Словеније, прва награда је додељена Анђели Дошен, чији рад објављујемо на крају текста. Анђела је, поред путовања, добитница и вредне књиге, која ће унапредити њен литерарни изражај.

Савез задржава право да објављује радове који су пристигли на овај конкурс на својој интернет презентацији, као и књижевним часописима за децу.

 

            Честитамо победницима и захваљујемо се на учешћу!

 

 

Најбољи рад:

 

Драга Марија,

недеља је, шеснаестог дана у месецу.

Седим на малој клупи поред Драве. Фебруар је, као читава ова зима, једно велико зубато сунце. Овде сам већ неколико месеци. Дани ми теку мирно и споро, као река у коју управо гледам. Надам се да су твоји дани живљи и бржи него моји. Немој да бринеш, нисам несрећна, само се навикавам на мирнији и усклађенији начин живота. Иако су људи овде јако љубазни, мени ипак некако недостаје наша галама, ужурбаност и бурнији дан. Мада сам стекла утисак да, упркос тој усклађености, људи стално негде журе и нико нема времена, а тамо код нас изгледа као да ништа није на свом месту али људи опет имају времена једни за друге. Или сам само можда понекад усамљена. Не знам…

Како си ти? Какво је време у Ваљеву? Тече ли лепа Колубара? Је ли ти тешко у школи? Искрено, мени мало јесте. Оцењивање је много другачије и добила сам нове предмете. Много теже ми је било на почетку, прве две седмице никога нисам познавала и језик ми је био велика препрека. Постепено, свака научена реч ме је охрабривала и полако сам стицала пријатеље. Упркос тим новим, не престајем да мислим на тебе. Много ми недостајеш. Много мислим на наше заједничке тренутке. Често ми се учини да сам понекад била себична, па ми буде тешко. Сад ми све наше дечије свађе изгледају тако бесмислено и само желим да ово пријатељство заувек траје. Страх ме је да ме не заборавиш сада кад смо далеко. Страх ме је и да не заборавим наш језик, јер поред словеначког којег стално говорим, учим енглески и немачки. Зато сам се одлучила уписати у Литерарну секцију Српског културног друштва Марибор. У секцији нас има много, из свих крајева Србије и Босне смо и много смо смешни кад причамо свако са својим нагласком. У друштву имамо један мали кутак, пијемо чај од трешње и читамо српске писце. Са нама је једна Наташа. Много је смешна јер увек плаче док ја рецитујем Десанку Максимовић. Сваке среде ме натера да прочитам неку њену песму. Сад их већ много знам напамет.

Морам да ти испричам нешто, што мислим да ми је било најлепше што ми се до сада догодило у Словенији. Једног лепог дана сам изашла на вожњу бициклом. Желела сам мало да упознам град. Возила сам се и размишљала зашто смо се морали доселити у земљу која ми је била тако страна. Била сам усамљена и нисам још знала језик. Возила сам се све даље и даље и одједном сам видела да сам отишла далеко од куће. Престрашила сам се, јер нисам знала где се налазим. Села сам на плочник и почела да плачем, нисам знала ни у којој улици се налазим да бих могла да позовем тату да дође по мене. Наједном, поред мене се зауставила жена која је на узици водила малог пса.

„Закај јочеш, отрок мој?“ упитала је.

„Не разумем.“ Обрисала сам сузе.

„Зашто плачеш, дете моје?“ поновила је.

„Изгубила сам се и не знам у којој се улици налазим да могу да позовем тату.“

„ Ово је Ваљевска улица.“ рекла је благо.

„Ваљевска?“ зачудила сам се и одједном сам осетила неку топлину.

„Да, Ваљевска.“

„А како Ви знате наш језик?“ упитала сам.

„Па знаш, постоји једна шала која каже: Говори српски да те цео свет разуме.“ Насмејала се. И ја сам се насмејала. Одједном ме више није било страх и ова земља ми није била тако туђа.

„Како вам је име?“ још сам је упитала.

„Марија.“

„Па моја најбоља пријатељица је Марија“ узвикнула сам.

„Све у овом универзуму је повезано, дете моје. Сви смо ми једно, и сви истим језиком говоримо кад смо потребни једни другима.“ Осмехнула се и отишла.

Кад је тата дошао по мене, помало престрашен је питао како сам знала где сам кад сам отишла тако далеко од куће. Рекла сам му да ја говорим српски па ме читав свет разуме. „Како то мислиш?“ упитао је.

„Тако. Сад знам да не смем да га заборавим. Као ни Марију, јер ме Марија сретне и овде. Као ни Ваљево, јер сам се изгубила у Ваљевској улици. Као ни…“

„Ништа те не разумем.“ рекао је тата.

„Говори српски“ одговорила сам му са осмехом и почела да се навикавам на земљу у коју сам се доселила.

 

Грлим те са реке Драве, окупана зубатим сунцем.

Пиши ми.

 

Твоја Анђелика